НАСТАВНИК ИСТОРИЈЕ

Плешућа смрт

dancing-01

Куга, колера, дизентерија, мале богиње, туберкулоза, маларија, сифилис… Ове и многе друге болести биле су мрачни пратиоци човечанства током већег дела историје. Становништво Европе, Азије и Африке је периодично проређивано разним епидемијама и таква ситуација је потрајала све до напретка модерне медицине и фармацеутике у 19. и нарочито у 20. веку. Описи ових болести који потичу из историјских извора више нас не плаше толико, с обзиром на то да је модерна наука углавном успешно објаснила и пронашла лек за сваку од њих. Ипак, поједини описи су толико бизарни да чак ни модерна наука не може још увек сасвим да их објасни.

Више таквих описа говори о болести коју би смо могли назвати плешућа куга или плес смрти. Ова болест је у Европи била позната и као плес Светог Јована Крститеља или плес Светог Вита. Повремене епидемије ове болести су се јављале у Европи од 7. до 17. века, а нарочито у периоду од 14. до 17. века.

Болест је погађала људе различите старости, пола и социјалног статуса, а главни симптом је било махнито играње до потпуне исцрпљености и, на крају, смрти. Међутим, оно што је било нарочито чудно је то што је болест ређе погађала само усамљене појединце. Епидемија се брзо ширила и убрзо су на улицама градова играле читаве групе људи. Ове несрећне играчке дружине су најчешће бројале по неколико десетина, стотина, па чак и више хиљада људи. Играње би трајало данима, недељама, месецима, а читав догађај је остављао утисак масовне психозе или колективног транса. Да ствар буде још необичнија, зараженим плесачима су се врло често придруживали музичари, у нади да ће својом музиком некако помоћи несрећним људима. Нажалост, њихова музика је углавном привлачила и друге, укључујући и оне који нису били болесни. Људи једноставно нису разумели узроке ове болести и нису знали како да се носе са њом. Лоше познавање медицине мешало се са народним сујеверјем у неуспелим покушајима проналаска лека.

Иако у историјским изворима има разлика у описима оваквих догађаја, нешто им је ипак заједничко. Готово сви извори се слажу у томе да су људи који су играли били у полусвесном или несвесном стању и да нису играли својом вољом. Вриштали су, смејали се, плакали су, неки су певали, неки од њих су парадирали голи, па чак се упуштали и у сексуалне односе. Неки од њих су били насилни према посматрачима који су одбијали да им се придруже. Многи од њих су патили од тешких грчева, болова у грудима, халуцинација и епилептичних напада. Преклињали су свештенике и монахе да спасу њихове душе и молили за помоћ. Многи су извикивали имена ђавола и говорили да се даве у црвеном мору крви. Већина је после извесног времена падала од исцрпљености, али неки од њих би завршили у стању екстазе.

Епидемија која је 1518. године погодила град Стразбур, који се тада налазио у оквиру граница Светог римског царства, вероватно је најбоље описана у изворима. Све је започело тако што је једна жена у сред топлог летњег времена почела да игра на улицама града. На улицама града није свирала никаква музика у том тренутку, а израз њеног лица је указивао на то да њен поступак није вољан и да не може да се заустави. За недељу дана придружило јој се тридесетак људи, а за месец дана дружина је већ бројала око 400 људи. Већина је умрла од исцрпљености или срчаног удара. Сви извори, укључујући извештаје лекара, црквене проповеди, хронике и извештаје градских власти, потврђују да се ово десило.

Уместо уобичајених метода лечења, као што је било пуштање „заражене” крви, градске власти су чак ангажовале свираче и наредиле изградњу дрвене бине на којој су ови људи играли дуже од месец дана. То је учињено у нади да би играње заиста могло помоћи овим људима. Овај поступак открива сву немоћ градских власти и најобразованијих људи тог доба.

Ходочашће епилептичних - гравура Хендрика Хондиуса из 1642. према цртежу Питера Бројгела из 1564. године

Ходочашће епилептичних – гравура Хендрика Хондиуса из 1642. према цртежу Питера Бројгела из 1564. године

Скоро 500 година након ових догађаја још увек смо немоћни да објаснимо са сигурношћу шта се десило. Постоји више могућих одговора. Још увек није сасвим јасно да ли су ови догађаји били потпуно спонтани и да ли се ради о правој болести или о некој врсти социо-културолошког феномена.

Било је покушаја да се болест објасни тровањем ерготом (ерготном гљивом). Ова плесан је расла на стабљици ража и могла је да изазове халуцинације, грчеве и дрхтавицу. Ова теорија се углавном чини непотпуном пошто се њоме не може објаснити вишедневно и вишемесечно играње. Ерготна гљива је веома отровна тако да постоји већа вероватноћа да особа премине након њеног конзумирања него да почне неконтролисано да игра.

Једна од најзачуђујућих чињеница је да су ови људи играли данима, недељама, врло често без хране и воде. Играли су са отеченим и крвавим ногама. Одакле им енергија и издржљивост за тако нешто?

Могуће је да су овакви догађаји били подстакнути стресом и напетошћу изазваним неким природним непогодама или катастрофама, као што су глад, поплаве, и друго. Непосредно пре догађаја у Стразбуру 1518. град и околину је погодила стравична глад услед неколико лоших жетви и огромног пораста цене жита. Глад је била праћена болестима као што су биле куга и сифилис. Играње би у том случају могло бити израз масовне психозе изазване великим стресом.

Болест је у народном веровању најчешће повезивана са култом Светог Вита. Људи су веровали да његова клетва може довести до губитка свести и појаве епилептичних напада. Вероватно није случајно што су ови инциденти углавном избијали око или за време празника посвећених Светом Виту. Жртве плешуће куге су своје „процесије” најчешће завршавале на местима и у црквама посвећеним овом свецу. Ту би се молиле за свој опоравак. Многи би у свом заносу прелазили огромне раздаљине, па чак стизали из једне у другу земљу без узимања хране и воде и по више дана. Има историчара који верују да су оваква играња искључиво представљала неку врсту религиозне екстазе повезане са обожавањем овог свеца.

Плес Светог Вита - немачка гравура

Плес Светог Вита – немачка гравура

Оно што је нарочито важно напоменути је да су епидемије плешуће куге у Европи биле забележене само у једној области која се протезала између реке Рајне и реке Мозеле на крајњем западу Светог римског царства. Свим људима, који су живели у овој области важних речних трговачких путева, било је заједничко веровање у осветољубиве духове који су могли да баце клетву махнитог играња.

Религиозни страх је очигледно играо велику улогу. Плес је истовремено посматран као симптом болести, али и пут до излечења. Ово веровање нам помаже да схватимо одлуку градских власти у Стразбуру да ангажују свираче и изграде дрвену бину на којој су болесни људи могли да играју. Очигледно су многи управитељи града веровали да плес заиста може излечити људе. Епидемија физичке болести се на тај начин претварала у масовни екстатични религиозни ритуал.

До половине седамнаестог века епидемије плешуће куге су сасвим престале и то првенствено због тога што су веровања у натприродне силе и светачке култове потпуно ишчезла. Протестантска реформација која је захватила Стразбур и ширу околину довела је до укидања светачких култова од којих је највише зависило повремено појављивање плешуће куге.

Плес смрти - слика Михаела Волгемута из 1493. године

Плес смрти – слика Михаела Волгемута из 1493. године

Плешућа куга се највероватније може посматрати као комбинација праве болести са снажним, колективним веровањем у натприродно. У заједницама у којим су таква веровања била присутна није требало много да психотична реакција појединца добије масовни карактер, нарочито у условима великих катастрофа и недаћа.

Болест је била резултат незнања, религиозног страха, сујеверја и реалних, физичких узрока. Данас, након више стотина година, може нам најбоље послужити као подсетник на огроман значај науке и знања, али и као упозорење на велику необичност људске психе.

 

Advertisements

Настанак модерне фабричке производње у „заосталом“ Новом свету

Нова Енглеска у другој половини 18. века

Енглеске колоније на источној обали америчког континента половином 18. века

Обично када помислимо на индустријализацију прво се сетимо Енглеске која је у 18. веку постала извориште и центар индустријализације. Следеће чега се обично сетимо је ширење индустријске револуције у континенталној Европи. Европу увек посматрамо као центар свега: значајних политичких збивања, културе, уметности, економског, а самим тим и индустријског напретка. Иако је овакво становиште у великој мери тачно, оно ипак није сасвим оправдано. Поједини делови света које обично не повезујемо са напретком индустријализације одиграли су значајну улогу у том процесу. Један од таквих делова света је била и колонијална Нова Енглеска, крајем 18. и почетком 19. века.

Нова Енглеска, која је обухватала источне делове америчког континента, на неки начин је постала мост између старог и новог света. Становници Нове Енглеске су се у почетку углавном бавили копирањем енглеских институција и обичаја. Море је помогло становницима Нове Енглеске да средства за живот не пронађу у својој земљи већ у себи самима и целом свету. Море им је отворило тржишта и ум.

Од почетка су становници Нове Енглеске били окренути мору. Богатство мора је надокнађивало сиромаштво тла. Земљиште је у већем делу Нове Енглеске углавном било непогодно за обраду и клима је углавном била хладна. На другој страни море је било изузетно богато рибом, нарочито бакаларом. Бакалар је за новоенглеску колонију Масачусетс био исто што и дуван за Вирџинију. Новоенглески риболовци су своју жељу за богаћењем спајали са авантуристичким духом и жељом за путовањем. За разлику од Енглеске и осталих европских земаља у којима су морнарички официри били огранак владајуће аристократије, у Новој Енглеској су они углавном били обични људи.

Становници Нове Енглеске су захваљујући довитљивости претворили недостатке своје земље у предности. Уместо да своју хладну климу посматрају као отежавајућу околност, ови довитљиви амерички колонисти су је врло паметно искористили. Лед је постао један од главних извозних производа Нове Енглеске.

Скоро све до средине 19. века употреба леда за расхлађивање лети је била луксуз који се ретко виђао. Пре појаве фрижидера, млеко се могло чувати само у облику бутера или сира, а месо је морало да се суши или усоли. Почетком 19. века Фредерик Тјудор из Бостона је успео да трговину ледом претвори у уносан посао. Лед је сакупљан са језера у Новој Енглеској. Фредерик Тјудор је усавршио поступак складиштења леда и, уз помоћ Натанијела Џарвиса Вајета, који је поседовао део обале језерцета Фреш, пронашао начин да од природног леда на велико производи блокове исте величине.

Вајет је изумео машину која се користила за скупљање леда и без које индустрија леда у Новој Енглеској не би била могућа. Његов резач леда се састојао од два паралелна гвоздена саоника постављена на размаку од 50 цм, које је вукао коњ. Сваки саоник је био назупчен, па је тако створена справа која је приликом вучења урезивала два паралелна жлеба. Овом справом су сечени правилни квадрати леда истих димензија који су затим спровођени до ледаре на обали језера.

Убрзо је лед из Бостона испоручиван у све делове света. Тјудор је одлучио да свој лед испоручи чак до Источне Индије. За кратко време лед је постао главна роба коју је Нова Енглеска изнела на тржиште. Говорило се чак де је лед  „у подједнакој мери допринео освежењу Југа као што је угаљ допринео удобности на Северу.“ Лед је почео масовно да се користи за чување намирница, расхлађивање пића. Захваљујући све већој потражњи у Новој Енглеској, индустрија леда расте током 19. века.

Оно по чему је допринос Нове Енглеске индустријализацији био највећи свакако јесте настанак нове фабричке организације. Прва фабрика у историји настаје у Волтаму у Масачусетсу, 1814. године. Како је дошло до тога да прва фабрика настане баш на америчком континенту који је значајно заостајао за Европом у многим областима?

Бостонска компанија

Фабрика у Волтаму, Масачусетс

Прекоморска трговина је допринела акумулацији капитала. Успешни поморски трговци нису свој новац улагали у гомилање земљишних поседа и градњу луксузних вила, већ су га уложили у изградњу фабрика. На појаву фабрика су утицале и политичке прилике. Џеферсонов ембарго (1807-1809) и рат из 1812. уништили су већи део спољне трговине Нове Енглеске и приморали је да код куће пронађе нова места за улагање.

Међутим, колико год то чудно звучало, појави фабричке организације је управо у највећој мери допринела „заосталост“ америчке привреде и економије. Незнање и заосталост спречили су Американце да посегну за старим шаблонима који су примењивани у Старом свету. Важне иновације настале су, једноставно, јер Американци нису знали ни за шта боље.

У енглеској привреди, слично као и у осталим европским земљама, етапе производње су биле оштро раздвојене. Свака од тих етапа је прерасла у посебан занат који је обављан на посебном месту и који је имао своје обичаје и производне поступке. Услед тога, многе групе занатлија су имале стечена права која су их нагонила да спрече централизовање или поједностављивање производње. У Америци је било сасвим другачије. Већина заната је и даље обављана у оквиру малих породичних мануфактура. Занатских, еснафских удружења није било.

За разлику од Енглеза, Американци су врло споро уводили парну машину у производњу. Главни извор покретачке снаге у америчким фабрикама је и даље чинила хидроенергија (воденице). У Америци је крајем 18. и почетком 19. века још било доста извора хидроенергије који нису били подељени између приватних власника и употребљени за производњу.

Бостонска компанија

Воденице у Волтаму

Пословни људи који су основали прву фабрику памучног платна у Волтаму су претходно закупили цео канал Потакит на реци Меримак. Енергију те реке су користили за покретање машина у фабричким постројењима.

У Волтаму у Масачусетсу је 1814. подигнута прва фабрика у којој су сви процеси производње сложеног производа обављани употребом енергије у једној јединој згради. Ту је поникла модерна фабричка организација која ће у наредном веку постати значајна за цео свет. То ће изазвати кључне промене у односу између капитала и радне снаге, промениће природу градова и унутрашњости, положај жена и породице итд.

Главни оснивач ове фабрике је био Франсис Кабот Лоуел, човек који се обогатио бавећи се увозом и извозом робе. Прекид његових поморских подухвата, изазван ратом 1812. године, приморао га је да се окрене новим пословним могућностима. Он је својим успехом наставио и усавршио рад који је започео један предузимљиви Енглез авантуристичког духа.

Самјуел Слејтер је, привучен огласима за унапређење машина за обраду памука, објављеним у америчким новинама, тајно напустио Енглеску и отпловио за Америку. Морао је да плови тајно пошто је енглески закон строго забрањивао свима који су били упознати са начином рада машина за обраду тканина да напуштају Енглеску. Енглеска је љубоморно чувала своју индустријску предност и покушавала је свим средствима да спречи одливање знања и технологије у друге земље. Самјуел Слејтер је ипак успео да изведе незамисливо. Пошто није могао са собом да понесе никакве нацрте и макете, све податке о енглеским машинама за обраду тканина је похранио у своју меморију. Он је на Роуд Ајланду основао прву фабрику памучног платна 1790. године. На овај начин је нова технологија дошла у Америку.

Машина за упредање вуне

Машина за упредање вуне

Франсис Кабот Лоуел је у својој фабрици у Волтаму успео да усаврши и модернизује начин рада. Сами производни процеси који су обављани у овој фабрици нису представљали никакву новост пошто су већ били познати од раније. Нова је била организација производње која је омогућила уштеду на радној снази и омогућила убрзање и повећање обима производње. Нови облик производње се врло брзо проширио на остале фабрике и често је називан „волтамски“ или „лоуеловски“. Био је то први модерни облик фабричке организације.

Непостојање еснафских удружења и недостатак стручних занатлија приморали су америчке колонисте да створе нови облик производње. Уместо специјализованих занатлија појавиле су се специјализоване машине у фабричким постројењима. Амерички радник је могао бити лако оспособљен за рад на било којој од тих машина. Недостатак занатлијске традиције којом је Европа могла да се похвали претворен је у америчку предност. Американце ништа није везивало за прошлост, напротив, били су потпуно окренути откривању нових метода у производњи. Тако је дошло до настанка најнапреднијег облика индустријске организације у „заосталом“ Новом свету.

Леонида и 300 Спартанаца – херојски чин или добровољно жртвовање

Статуа краља Леониде

Статуа краља Леониде у близини некадашњег термопилског кланца

Једна од најистакнутијих битака у колективном историјском сећању целе Западне цивилизације је свакако битка у Термопилском кланцу 480. године пре нове ере. На Западу је увек преовладавало гледиште по којем је грчко-персијски рат посматран као нека врста одлучујућег сукоба између западне и источне цивилизације. Бранећи себе у овом рату, Грци су одбранили темеље будуће европске културе, иако тога нису могли бити свесни. Популарности битке је свакако допринела и модерна култура, филмови, стрипови итд.

Иако ова битка није могла имати одлучујући војни значај, с обзиром на то да се већи део грчке војске повукао у правцу Атине где је требало сачекати главнину персијске војске, симболична жртва Спартанаца у сукобу са неупоредиво бројнијим непријатељем допринела је томе да битка постане легендарна. Међутим, да ли су се Спартанци у стварности жртвовали још више него што можемо да помислимо?

Битка се десила током друге инвазије Персијанаца на Грчку под вођством цара Ксеркса 480. год. п.н.е. Персијска војска је напредовала преко Хелеспонта у правцу југа. Грци су се повлачили покушавајући притом да се утврде на месту на којем би могли некако да се бране против неупоредиво веће персијске војске. Тражили су уске превоје и планинске кланце пошто су знали да једино тако могу спречити Персијанце да широко распореде своје јединице и са лакоћом опколе и униште Грке. Након повлачења из Тесалије, Грци су се, на препоруку атинског војсковође Темистокла, утврдили код Термопила. Истовремено се грчка морнарица утврдила у близини код Артемисија да би спречила продор персијске морнарице.

С обзиром на то да су Спартанци имали најбољу и једину истински професионалну копнену војску, краљу Леониди је допало да буде предводник целе грчке војске. Спартанци су иначе били на челу целог грчког савеза, па чак су имали и формалну врховну команду над морнарицом, иако бродова нису имали.

Како је дошло до тога да Леонида поведе са собом само 300 војника? Већ је многим Грцима било познато да Спартанци нису били нарочито вољни да ратују далеко изван своје земље. Спартански војнички систем, колико год био импресиван, првенствено је служио за успостављање контроле над хелотима, то јест над поробљеним становништвом које се бавило обрадом земље. Спартанци су били у некој врсти перманентног рата са хелотима који су тражили сваку згодну прилику да се побуне. Поред тога, Спартанце је плашило јачање Атине и њене поморске моћи. Савезништво са Атином је могло бити само краткотрајно. У историјским изворима се спомиње да су Спартанци планирали да пошаљу додатна појачања након свршетка религиозних празника који су тада били у току.

Питија

Грчка пророчица Питија прориче будућност у храму у Делфима. Пророчица је у трансу саопштавала једва разумљиве речи које су затим делфијски свештеници претварали у стихове. Веровало се да Питијине речи долазе од самог бога Аполона.

Међутим, оно што грчки историчар Херодот каже о томе могло би нас навести на помисао да је Леонида кренуо у битку са јасном намером да погине заједно са свим својим војницима. Пре него што су кренули у борбу, Спартанци су, као што је иначе био обичај код Грка, послали изасланике у пророчиште у Делфима да приупитају каква их судбина чека у овом рату и шта им је чинити. Одговор пророчице Питије, изречен у хексаметрима, био је страшан за Леониду:

            „Вама што имате дом у Спарти, у пространом граду,

            или ће блистави град разорити персијски људи,

            ил’ ће друкчије бити, а лаконски ридаће бранич

             за убијеним краљем од славне Хераклове лозе…“

Постојала су само два избора: уништење Спарте или смрт краља у бици. С обзиром на то да су Спартанци били врло религиозни, ни једног тренутка нису помишљали да не послушају савет пророчишта. Нема сумње у то какав избор је направио Леонида. Спартанско васпитање је од Леониде направило човека који се више плашио пораза него смрти у рату. Спартанци су од ране младости учени да је смрт у бици најславнија и најчаснија смрт. Грчки биограф Плутарх наводи да је непосредно пре битке Горга, Леонидина жена, упитала свог мужа шта да чини у случају његове смрти. Леонида јој је одговорио да се уда за доброг човека и роди добру децу. Помисао о смрти у борби очигледно није била страна Леониди.

Да је могао, Леонида би се сигурно жртвовао сам ради спасења Спарте. Ипак, као краљ и предводник целе грчке војске, он свакако није могао ићи сам. Повео је са собом врло мали одред од само 300 људи.

Херодот

Грчки историчар Херодот из Халикарнаса у Малој Азији. Његова историја представља главни извор за историју Грчко-персијског рата.

Једно Херодотово сведочанство упућује на то зашто су баш ови људи изабрани. Херодот каже да је Леонида повео са собом само оне људе који су већ имали синове. Зашто је то битно? Познато је да су Спартанци улагали много труда да би одржали константан број свог становништва. То је било неопходно због уједначене поделе земљишних парцела између спартијата. Сваки Спартанац је добијао једну од 9000 земљишних парцела и уз помоћ прихода са земље је набављао и одржавао ратну опрему. Земљишне парцеле су обрађивали хелоти које су Спартанци поробили. Од ове земљишне поделе је зависила деликатна економска и политичка равнотежа, али и одбрамбена моћ Спарте.

Сматрало се да је Спартанац који је добио децу, нарочито синове који су способни за ратовање, одужио свој дуг према држави. Након тога је једино преостајао његов живот. Само је још њега могао поклонити држави. Таква се жртва очекивала од 300 изабраних које је предводио краљ Леонида.

Када се сагледају претходне чињенице, може се доћи до закључка да су Спартанци од самог почетка знали шта их чека. Леонида очигледно није планирао да се врати из битке. Зато је у одсудном тренутку кад је сазнао да су Персијанци заобишли грчке положаје наредио целој војсци да се повуче и остао сам са својим војницима. Додуше са Спартанцима су остали Теспљани и Тебанци, с тим што су Тебанци остали преко своје воље пошто их је Леонида задржао као таоце.

У бици су погинули сви Спартанци и Теспљани, док је велики број Тебанаца прешао на страну Персијанаца. Често се наводи да су Спартанци у Термопилском кланцу успели довољно дуго да задрже Персијанце, док се остали Грци нису повукли до Атине. Каже се такође да су Персијанци у овој бици постигли Пирову победу, с обзиром на велике губитке. У реалности персијски губици, иако значајни, нису били тако велики да би приморали Персијанце на повлачење. Исто тако, Спартанци нису могли довољно дуго задржавати Персијанце пошто је Грцима требало око месец дана да се повуку до острва Саламине у близини Атине.

Спартански подвиг је био првенствено значајан као пример несебичног хероизма који је надахнуо остале Грке. Несебично жртвовање у ситуацији која је значила сигурну смрт оставило је велики утисак на Грке.

Као искусни војсковођа, Леонида је морао знати да његов останак у Термопилима неће обезбедити довољно времена за повлачење грчке војске. Често се спомиње да су Спартанци били васпитани тако да се никад не предају и не повлаче. То је у великој мери тачно, али није увек било тако. Спартанци јесу били храбри, али обично нису улазили у битке у којима нису имали никаквог изгледа. Напротив, били су врло промишљени и опрезни кад су такве ствари у питању. Битка у Термопилском кланцу је била унапред изгубљена за Спартанце и Леонида је то савршено добро знао. Претпоставка о свесном жртвовању по налогу Делфијског пророчишта одједном делује као највероватније објашњење догађаја у Термопилском кланцу.

Пророчанство се заиста испунило. Краљ је погинуо, Спарта је спасена, а са њом и цела Грчка. Да ли је смрт краља и 300 храбрих војника била неопходна за то? Леонида је сигурно веровао да јесте.

Најпопуларнији чланци и стране

ДАТУМИ ОБЈАВЉИВАЊА ЧЛАНАКА

новембар 2017.
П У С Ч П С Н
« апр    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  
Follow НАСТАВНИК ИСТОРИЈЕ on WordPress.com

Унесите вашу е-мејл адресу како бисте пратили овај блог и добијали обавештења о новим постовима путем е-поште.