Плешућа смрт

dancing-01

Куга, колера, дизентерија, мале богиње, туберкулоза, маларија, сифилис… Ове и многе друге болести биле су мрачни пратиоци човечанства током већег дела историје. Становништво Европе, Азије и Африке је периодично проређивано разним епидемијама и таква ситуација је потрајала све до напретка модерне медицине и фармацеутике у 19. и нарочито у 20. веку. Описи ових болести који потичу из историјских извора више нас не плаше толико, с обзиром на то да је модерна наука углавном успешно објаснила и пронашла лек за сваку од њих. Ипак, поједини описи су толико бизарни да чак ни модерна наука не може још увек сасвим да их објасни.

Више таквих описа говори о болести коју би смо могли назвати плешућа куга или плес смрти. Ова болест је у Европи била позната и као плес Светог Јована Крститеља или плес Светог Вита. Повремене епидемије ове болести су се јављале у Европи од 7. до 17. века, а нарочито у периоду од 14. до 17. века.

Болест је погађала људе различите старости, пола и социјалног статуса, а главни симптом је било махнито играње до потпуне исцрпљености и, на крају, смрти. Међутим, оно што је било нарочито чудно је то што је болест ређе погађала само усамљене појединце. Епидемија се брзо ширила и убрзо су на улицама градова играле читаве групе људи. Ове несрећне играчке дружине су најчешће бројале по неколико десетина, стотина, па чак и више хиљада људи. Играње би трајало данима, недељама, месецима, а читав догађај је остављао утисак масовне психозе или колективног транса. Да ствар буде још необичнија, зараженим плесачима су се врло често придруживали музичари, у нади да ће својом музиком некако помоћи несрећним људима. Нажалост, њихова музика је углавном привлачила и друге, укључујући и оне који нису били болесни. Људи једноставно нису разумели узроке ове болести и нису знали како да се носе са њом. Лоше познавање медицине мешало се са народним сујеверјем у неуспелим покушајима проналаска лека.

Иако у историјским изворима има разлика у описима оваквих догађаја, нешто им је ипак заједничко. Готово сви извори се слажу у томе да су људи који су играли били у полусвесном или несвесном стању и да нису играли својом вољом. Вриштали су, смејали се, плакали су, неки су певали, неки од њих су парадирали голи, па чак се упуштали и у сексуалне односе. Неки од њих су били насилни према посматрачима који су одбијали да им се придруже. Многи од њих су патили од тешких грчева, болова у грудима, халуцинација и епилептичних напада. Преклињали су свештенике и монахе да спасу њихове душе и молили за помоћ. Многи су извикивали имена ђавола и говорили да се даве у црвеном мору крви. Већина је после извесног времена падала од исцрпљености, али неки од њих би завршили у стању екстазе.

Епидемија која је 1518. године погодила град Стразбур, који се тада налазио у оквиру граница Светог римског царства, вероватно је најбоље описана у изворима. Све је започело тако што је једна жена у сред топлог летњег времена почела да игра на улицама града. На улицама града није свирала никаква музика у том тренутку, а израз њеног лица је указивао на то да њен поступак није вољан и да не може да се заустави. За недељу дана придружило јој се тридесетак људи, а за месец дана дружина је већ бројала око 400 људи. Већина је умрла од исцрпљености или срчаног удара. Сви извори, укључујући извештаје лекара, црквене проповеди, хронике и извештаје градских власти, потврђују да се ово десило.

Уместо уобичајених метода лечења, као што је било пуштање „заражене” крви, градске власти су чак ангажовале свираче и наредиле изградњу дрвене бине на којој су ови људи играли дуже од месец дана. То је учињено у нади да би играње заиста могло помоћи овим људима. Овај поступак открива сву немоћ градских власти и најобразованијих људи тог доба.

Ходочашће епилептичних - гравура Хендрика Хондиуса из 1642. према цртежу Питера Бројгела из 1564. године

Ходочашће епилептичних – гравура Хендрика Хондиуса из 1642. према цртежу Питера Бројгела из 1564. године

Скоро 500 година након ових догађаја још увек смо немоћни да објаснимо са сигурношћу шта се десило. Постоји више могућих одговора. Још увек није сасвим јасно да ли су ови догађаји били потпуно спонтани и да ли се ради о правој болести или о некој врсти социо-културолошког феномена.

Било је покушаја да се болест објасни тровањем ерготом (ерготном гљивом). Ова плесан је расла на стабљици ража и могла је да изазове халуцинације, грчеве и дрхтавицу. Ова теорија се углавном чини непотпуном пошто се њоме не може објаснити вишедневно и вишемесечно играње. Ерготна гљива је веома отровна тако да постоји већа вероватноћа да особа премине након њеног конзумирања него да почне неконтролисано да игра.

Једна од најзачуђујућих чињеница је да су ови људи играли данима, недељама, врло често без хране и воде. Играли су са отеченим и крвавим ногама. Одакле им енергија и издржљивост за тако нешто?

Могуће је да су овакви догађаји били подстакнути стресом и напетошћу изазваним неким природним непогодама или катастрофама, као што су глад, поплаве, и друго. Непосредно пре догађаја у Стразбуру 1518. град и околину је погодила стравична глад услед неколико лоших жетви и огромног пораста цене жита. Глад је била праћена болестима као што су биле куга и сифилис. Играње би у том случају могло бити израз масовне психозе изазване великим стресом.

Болест је у народном веровању најчешће повезивана са култом Светог Вита. Људи су веровали да његова клетва може довести до губитка свести и појаве епилептичних напада. Вероватно није случајно што су ови инциденти углавном избијали око или за време празника посвећених Светом Виту. Жртве плешуће куге су своје „процесије” најчешће завршавале на местима и у црквама посвећеним овом свецу. Ту би се молиле за свој опоравак. Многи би у свом заносу прелазили огромне раздаљине, па чак стизали из једне у другу земљу без узимања хране и воде и по више дана. Има историчара који верују да су оваква играња искључиво представљала неку врсту религиозне екстазе повезане са обожавањем овог свеца.

Плес Светог Вита - немачка гравура

Плес Светог Вита – немачка гравура

Оно што је нарочито важно напоменути је да су епидемије плешуће куге у Европи биле забележене само у једној области која се протезала између реке Рајне и реке Мозеле на крајњем западу Светог римског царства. Свим људима, који су живели у овој области важних речних трговачких путева, било је заједничко веровање у осветољубиве духове који су могли да баце клетву махнитог играња.

Религиозни страх је очигледно играо велику улогу. Плес је истовремено посматран као симптом болести, али и пут до излечења. Ово веровање нам помаже да схватимо одлуку градских власти у Стразбуру да ангажују свираче и изграде дрвену бину на којој су болесни људи могли да играју. Очигледно су многи управитељи града веровали да плес заиста може излечити људе. Епидемија физичке болести се на тај начин претварала у масовни екстатични религиозни ритуал.

До половине седамнаестог века епидемије плешуће куге су сасвим престале и то првенствено због тога што су веровања у натприродне силе и светачке култове потпуно ишчезла. Протестантска реформација која је захватила Стразбур и ширу околину довела је до укидања светачких култова од којих је највише зависило повремено појављивање плешуће куге.

Плес смрти - слика Михаела Волгемута из 1493. године

Плес смрти – слика Михаела Волгемута из 1493. године

Плешућа куга се највероватније може посматрати као комбинација праве болести са снажним, колективним веровањем у натприродно. У заједницама у којим су таква веровања била присутна није требало много да психотична реакција појединца добије масовни карактер, нарочито у условима великих катастрофа и недаћа.

Болест је била резултат незнања, религиозног страха, сујеверја и реалних, физичких узрока. Данас, након више стотина година, може нам најбоље послужити као подсетник на огроман значај науке и знања, али и као упозорење на велику необичност људске психе.

 

Advertisements