Енглеске колоније на источној обали америчког континента половином 18. века
Обично када помислимо на индустријализацију прво се сетимо Енглеске која је у 18. веку постала извориште и центар индустријализације. Следеће чега се обично сетимо је ширење индустријске револуције у континенталној Европи. Европу увек посматрамо као центар свега: значајних политичких збивања, културе, уметности, економског, а самим тим и индустријског напретка. Иако је овакво становиште у великој мери тачно, оно ипак није сасвим оправдано. Поједини делови света које обично не повезујемо са напретком индустријализације одиграли су значајну улогу у том процесу. Један од таквих делова света је била и колонијална Нова Енглеска, крајем 18. и почетком 19. века.
Нова Енглеска, која је обухватала источне делове америчког континента, на неки начин је постала мост између старог и новог света. Становници Нове Енглеске су се у почетку углавном бавили копирањем енглеских институција и обичаја. Море је помогло становницима Нове Енглеске да средства за живот не пронађу у својој земљи већ у себи самима и целом свету. Море им је отворило тржишта и ум.
Од почетка су становници Нове Енглеске били окренути мору. Богатство мора је надокнађивало сиромаштво тла. Земљиште је у већем делу Нове Енглеске углавном било непогодно за обраду и клима је углавном била хладна. На другој страни море је било изузетно богато рибом, нарочито бакаларом. Бакалар је за новоенглеску колонију Масачусетс био исто што и дуван за Вирџинију. Новоенглески риболовци су своју жељу за богаћењем спајали са авантуристичким духом и жељом за путовањем. За разлику од Енглеске и осталих европских земаља у којима су морнарички официри били огранак владајуће аристократије, у Новој Енглеској су они углавном били обични људи.
Становници Нове Енглеске су захваљујући довитљивости претворили недостатке своје земље у предности. Уместо да своју хладну климу посматрају као отежавајућу околност, ови довитљиви амерички колонисти су је врло паметно искористили. Лед је постао један од главних извозних производа Нове Енглеске.
Скоро све до средине 19. века употреба леда за расхлађивање лети је била луксуз који се ретко виђао. Пре појаве фрижидера, млеко се могло чувати само у облику бутера или сира, а месо је морало да се суши или усоли. Почетком 19. века Фредерик Тјудор из Бостона је успео да трговину ледом претвори у уносан посао. Лед је сакупљан са језера у Новој Енглеској. Фредерик Тјудор је усавршио поступак складиштења леда и, уз помоћ Натанијела Џарвиса Вајета, који је поседовао део обале језерцета Фреш, пронашао начин да од природног леда на велико производи блокове исте величине.
Вајет је изумео машину која се користила за скупљање леда и без које индустрија леда у Новој Енглеској не би била могућа. Његов резач леда се састојао од два паралелна гвоздена саоника постављена на размаку од 50 цм, које је вукао коњ. Сваки саоник је био назупчен, па је тако створена справа која је приликом вучења урезивала два паралелна жлеба. Овом справом су сечени правилни квадрати леда истих димензија који су затим спровођени до ледаре на обали језера.
Убрзо је лед из Бостона испоручиван у све делове света. Тјудор је одлучио да свој лед испоручи чак до Источне Индије. За кратко време лед је постао главна роба коју је Нова Енглеска изнела на тржиште. Говорило се чак де је лед „у подједнакој мери допринео освежењу Југа као што је угаљ допринео удобности на Северу.“ Лед је почео масовно да се користи за чување намирница, расхлађивање пића. Захваљујући све већој потражњи у Новој Енглеској, индустрија леда расте током 19. века.
Оно по чему је допринос Нове Енглеске индустријализацији био највећи свакако јесте настанак нове фабричке организације. Прва фабрика у историји настаје у Волтаму у Масачусетсу, 1814. године. Како је дошло до тога да прва фабрика настане баш на америчком континенту који је значајно заостајао за Европом у многим областима?
Фабрика у Волтаму, Масачусетс
Прекоморска трговина је допринела акумулацији капитала. Успешни поморски трговци нису свој новац улагали у гомилање земљишних поседа и градњу луксузних вила, већ су га уложили у изградњу фабрика. На појаву фабрика су утицале и политичке прилике. Џеферсонов ембарго (1807-1809) и рат из 1812. уништили су већи део спољне трговине Нове Енглеске и приморали је да код куће пронађе нова места за улагање.
Међутим, колико год то чудно звучало, појави фабричке организације је управо у највећој мери допринела „заосталост“ америчке привреде и економије. Незнање и заосталост спречили су Американце да посегну за старим шаблонима који су примењивани у Старом свету. Важне иновације настале су, једноставно, јер Американци нису знали ни за шта боље.
У енглеској привреди, слично као и у осталим европским земљама, етапе производње су биле оштро раздвојене. Свака од тих етапа је прерасла у посебан занат који је обављан на посебном месту и који је имао своје обичаје и производне поступке. Услед тога, многе групе занатлија су имале стечена права која су их нагонила да спрече централизовање или поједностављивање производње. У Америци је било сасвим другачије. Већина заната је и даље обављана у оквиру малих породичних мануфактура. Занатских, еснафских удружења није било.
За разлику од Енглеза, Американци су врло споро уводили парну машину у производњу. Главни извор покретачке снаге у америчким фабрикама је и даље чинила хидроенергија (воденице). У Америци је крајем 18. и почетком 19. века још било доста извора хидроенергије који нису били подељени између приватних власника и употребљени за производњу.
Воденице у Волтаму
Пословни људи који су основали прву фабрику памучног платна у Волтаму су претходно закупили цео канал Потакит на реци Меримак. Енергију те реке су користили за покретање машина у фабричким постројењима.
У Волтаму у Масачусетсу је 1814. подигнута прва фабрика у којој су сви процеси производње сложеног производа обављани употребом енергије у једној јединој згради. Ту је поникла модерна фабричка организација која ће у наредном веку постати значајна за цео свет. То ће изазвати кључне промене у односу између капитала и радне снаге, промениће природу градова и унутрашњости, положај жена и породице итд.
Главни оснивач ове фабрике је био Франсис Кабот Лоуел, човек који се обогатио бавећи се увозом и извозом робе. Прекид његових поморских подухвата, изазван ратом 1812. године, приморао га је да се окрене новим пословним могућностима. Он је својим успехом наставио и усавршио рад који је започео један предузимљиви Енглез авантуристичког духа.
Самјуел Слејтер је, привучен огласима за унапређење машина за обраду памука, објављеним у америчким новинама, тајно напустио Енглеску и отпловио за Америку. Морао је да плови тајно пошто је енглески закон строго забрањивао свима који су били упознати са начином рада машина за обраду тканина да напуштају Енглеску. Енглеска је љубоморно чувала своју индустријску предност и покушавала је свим средствима да спречи одливање знања и технологије у друге земље. Самјуел Слејтер је ипак успео да изведе незамисливо. Пошто није могао са собом да понесе никакве нацрте и макете, све податке о енглеским машинама за обраду тканина је похранио у своју меморију. Он је на Роуд Ајланду основао прву фабрику памучног платна 1790. године. На овај начин је нова технологија дошла у Америку.
Машина за упредање вуне
Франсис Кабот Лоуел је у својој фабрици у Волтаму успео да усаврши и модернизује начин рада. Сами производни процеси који су обављани у овој фабрици нису представљали никакву новост пошто су већ били познати од раније. Нова је била организација производње која је омогућила уштеду на радној снази и омогућила убрзање и повећање обима производње. Нови облик производње се врло брзо проширио на остале фабрике и често је називан „волтамски“ или „лоуеловски“. Био је то први модерни облик фабричке организације.
Непостојање еснафских удружења и недостатак стручних занатлија приморали су америчке колонисте да створе нови облик производње. Уместо специјализованих занатлија појавиле су се специјализоване машине у фабричким постројењима. Амерички радник је могао бити лако оспособљен за рад на било којој од тих машина. Недостатак занатлијске традиције којом је Европа могла да се похвали претворен је у америчку предност. Американце ништа није везивало за прошлост, напротив, били су потпуно окренути откривању нових метода у производњи. Тако је дошло до настанка најнапреднијег облика индустријске организације у „заосталом“ Новом свету.
НАСТАВНИК ИСТОРИЈЕ 